Mali ratovi: Readers Digest, Cosmopolitan Life, H1 i savjeti iz kućne radinosti

Spamom nas zasipaju, spam ne podnosimo.

Ratujemo Askimetom, raznim spam-filterima, blokiramo pošiljatelje, lijepimo na poštanske sandučiće poruke o nepoželjnom reklamnom materijalu. Nešto se ipak uvijek prošulja do nas. Na poštare još uvijek ne potežemo gun.

Lipše moj poštar na svom žutom biciklu s ogromnom torbom. Pred svakim sandučićem vadi debele kuverte u kojima se krije sreća njihovih primatelja. Readers Digest napada. Ja nemam srca ne uzeti od poštara nesretnu kuvertu, žao mi čovjeka. Ja ponekad nemam živaca ne pokazati bijes i, božemiprosti, nadrkanost, kada mi tata gura u ruku Readers Digest kuvertu u trenutku kada telefoniram, tipkam i pokušavam uhvatiti papir koji plazi iz pisača. Radi tate sam pokrenula rat s Readers Digestom. Pronašla sam na njihovom sajtu mail adresu neke nesretnice koja bi trebala odgovarati na naša pitanja o nagradnim igrama koje priređuje izdavačka kuća Mozaik knjiga i ta njihova marketinška izmišljotina Readers Digest. Uredno zamolih da me prestanu maltretirati, objasnih da me to ne zanima.

Neki dan stiže ovo

i nastrada moj dragi tata. Opet je dobar čovjek došao s kuvertom iz sandučića u pogrešan trenutak i sa smiješkom otrpio moju nervozu i bezobrazluk.

Sredila sam se, dala ocu poljubac u drago čelo i krenula u rat. Koga napasti? E pa stalno mi se, javljajući fenomenalne vijesti o nepostojećim polamilijunskim dobicima, osobno obraća izvjesni gospodin Zdravko Kafol, direktor izdavačke kuće Mozaik knjige. Nema njegovog broja telefona, mail adrese, ničeg. A on meni uporno potpisuje nekakvu poštu i obraća mi se s ”draga gospođo MM”. Moram li napomenuti kako iz dna duše prezirem takav kvazi osobni oblik obraćanja ljudima koje je neki marketinški freak stavio u kategoriju „potencijalni kupac”? Neću više imati posla ni sa kim drugim (probala, ona nesretnica s mail-adresom vjerojatno niti ne postoji), hoću baš do njega. I bogme, nebila ja MM, dosjetila se ja sama njegove adrese prema obrascu adrese nesretnice. Stigla mi i potvrda o pročitanoj poruci. Super!

Stigao opet nakon nekog vremena i poštar. Nije nastradao tatica, nastradao je mužić. On me s tim kuvertama kuri, uvijek to namjerno radi. Četvernonoške je propuzao stepenište do mog uredskog stola, nosi pismo u zubima i crkava od smijeha. Klanja se sretnoj dobitnici i žica neku siću kad podignem lovu.

Dooobro, sami ste to tražili. Ja opet lijepo navalim na mail i napišem tom Zdravacu da ću mu spamati mail svaki puta kada me zaspama svojom kuvertom. Tak’ dugo dok me ne izbriše sa spiska žrtava. Lijepo sam mu napisala da sam upravo dobila kuvertu i da ju neću otvorit’ - nek’ me briše sa spiska.

Bog te, eto ti za čuku vremena odgovor: sori gospojo, nebumo više, suradnici vele da su vas poništili. Ne lezi vraže, evo i meni spama: javlja se i suradnica da sam poništena ali da bude možda još koja kuverta prošla jer sve pripremaju puno unaprijed.

Ajde, dobro. E da, još vele oboje da budu me i pismom obavijestili. Mislim, ono. Vi ste ljudi fakat trknuti na tu poštu i papire, majkemi. No, ja ne bi bila ja da im u prvoj pisaniji tamo još pred mjesec dana nisam napisala da „apeliram na njihovu ekološku osviještenost” jer troše ogromne količine papira na nezainteresiranu jedinku čudakinje.

Jedini koristan i pametan podatak: zdravko.kafol@mozaik-knjiga.hr , poželite li se riješiti Readers Digesta.

Za sada nerješivi problem: Cosmopolitan Life osiguravajuća kuća. Ti nisu normalni. Minimalno jednom mjesečno naletimo na neku koku koja telefonski uvaljuje mirovinsko i životno osiguranje. Uvijek isti glas, već se poznajemo. Jedino ipak imamo previše posla da registriramo broj s kojeg zove i ne dižemo slušalicu. Zove uvijek firmu i naravno, uvijek se javimo i razgovor uvijek krene s rutinirano pristojnim „hvala, nismo zainteresirani”. Onda počinje klanje. Ona ne odustaje i melje i melje. Onda ponekad odložimo telefon, ponekad prekinemo (ali tad zove opet, jer „joj veza se prekinula, baš čudno” snebiva se ona), a ponekad joj dodatno pokušamo pristojno objasniti da nas Cosmopolitan Life stvarno, stvarno ali stvarno ne zanima. Na kraju razgovora se ona uvijek uvrijedi i rastanemo se posvađani. Najprije sam mislila da je do mene nakon što mi je prvi puta odbrusila „da će onda radje razgovarati s nekom ozbiljnom firmom” (forsala je naime prezentaciju za naše zaposlenike) i ja bedasta pomislila da sam je se otarasila zauvijek, pa nek’ budem i aždaja i neozbiljna. Onda sam na svoje uši čula kako mi je muž srce jedno, fin čovjek, strpljivo objašnjava da nije i zašto nije zainteresiran za njihovo osiguranje. Na kraju spike veli „spljuvala me živčenjača, zamisli?!”.

Bolesna sam od takvih teatralnih tvrtki: Cosmopolitan Life - zamisli molim te, u ovoj Kroejši s ovakvim mirovinskim sustavom ti mene muljaš s dopunskim osiguranjem i kak’ će me to iz sveg’ dreka izvuć’. Sunac, nisam u dreku, šparati znam i sama u škrablici, ne trebaš mi ti maznut lovu da je ne bi potrošila na pizdarije nego da mi neš’ ostane i za štake i zubne proteze. I još objašnjava mom liblingu da ako sad otegne papke, dijete bude mu dobivalo mirovinu, zamisli molim te! Kozo, ako rikne, mala bude i onak dobivala neku kintu od države. Ako rikne, sve kaj ima ostavil bude maloj i Cosmopolitan od toga nema šanse da vidi jednu jedinu lipu. OK? Nije. Zvala bude opet, nemam još ratnu mašineriju za njih. Kad smislim, javim.

Nemam volje za razglabanje teme i objašnjavaje utemeljenosti mog stava. Tek: imali smo životno, proučavali dopnsko osiguranje. Pušiona. Ako lovu isključivo ne trošiš, ako investiraš u nekakav posao koji donosi neku dobit, ako si samo dovoljno discipliniran da stavljaš malo na stranu, ta su osiguranja pušiona i točka. Sva. Nema bitne razlike među njima. Amen.

Za kraj: telekomunikacijski operateri, žrva dana H1.

Zove momak, javi mu se momak u firmi, traži prvi momak odgovornu osobu, drugi momak tutne telefon meni u ruke. Pita prvi momak zbunjenim glasom „gospođo, VI ste odgovorna osoba?!”. Pa telac bezobrazni, ako si tražio odgovornu osobu i čovjek te prespoji, onda si valjda dobio odgovornu osobu.

Počne spiku, prvo veli teatralno da su povoljniji od T-Coma jer im je obračunska jedinica sekunda. Baš, T-com isto obračunava po sekundi, poklapam ga ja. Je, ali oni su 20% jeftiniji, guta knedlu i nastavlja. OK, no pitam odmah kolika je cijena uspostave poziva. Zbunjola, ponavlja opet rečeno. Dobro, kužim, uvijek je kvaka u drugim stvarima, ne u cijeni obračunske jedinice - odogovorite mi molim na pitanje da znam o čemu pričamo. Petlja, ne odgovara. Od fiksne telefonije mi je bitniji ISDN priključak i DSL veza. Nema. Velim „onda me stvarno ne zanima”. I još ne odustaje. Bogec. Bedaček.

Šta da velim? Nisam ja zadrta babetina koja reži na sve. Prošla sam tu priču s Optimom. I još nekima. Miki - kad se dočepaš svih bitnih informacija (koje svi skrivaju kao zmija noge i dobro se nakopaš da iskopaš kompletni cjenik usluga), onda je sve drugačija pjesma od one koje pjevaju telefonski i na štandovima s letcima. Zašto, ali zašto jednostavno nije mogao izgovoriti ono što znam: pristup mreži (ilitiga pretplatu) plaćaš i dalje T-Comu iako si korisnik bilo kojeg drugog operatera. I neću polinkati njihovu web stranicu jer na njoj nema ničeg. Samo prazna priča bez konkretnih cifri, reklama za najbrži internet za 0 kuna pretplate kojem pristup valjda nema nitko (ja s mog broja nemam). Čista magla, cimanje za rukav naivaca - gamad jedna svi skupa.

Ima toga još, naravno. Svi me uvjeravaju da bolje od mene znaju što je za mene dobro.

Drugovi markentigaši, ne valja vam posao. Da vam nacrtam: prvo nas sve u životu kolje mama koja najbolje zna što je za nas dobro. Ako preživimo bez trajnih kompleksa i tikova to životno razdoblje, onda nas zajašete vi s istom idejom i istim pristupom: vi znate bolje od nas što je za nas najbolje. I tretirate nas isto kao što nas je mama tretirala kada nas je za ruku vukla u vrtić: vi ste još mali i bedasti i ništ’ ne kužite, pa ćemo vam mi objasniti. Bilo bi dobro da se prema svojim potencijalnim korisnicima i kupcima počnete odnositi kao prema odraslim, pametnim ljudima koji znaju razmišljati. Razmislimo li i mi i vi, sigurno ćemo naći neki zajednički interes. Ovako, dragi moji, kaj se mene dotikavle, cipela, šibaj dalje.

25 Comments

Comments RSS TrackBack Identifier URI

Leave a comment

Name (required)

Mail (will not be published) (required)

Website